Novinar na nišanu mafijaškog klana

EKSKLUZIVNO: Roberto Savijano, italijanski novinar i pisac čiju glavu je ucenila napuljska Kamora, za „Blic“



Napisao sam „Gomoru" zato što nisam mogao da je ne napišem. Hiljadu puta sam se pokajao zbog toga, pre svega zbog života na koji sam zbog nje prinuđen. Već je skoro 700 dana kako živim pod pratnjom, to je 11.000 sati izolacije - kaže italijanski književnik i novinar Roberto Savijano u ekskluzivnoj ispovesti za „Blic".

Njegov lični pakao počinje nekoliko meseci nakon objavljivanja knjige „Gomora", koja otkriva tajne Kamore - napuljske mafije. Knjiga je prevedena u 42 zemlje sveta (i kod nas), a po njoj je snimljen i film koji je ove godine osvojio Gran pri na Kanskom festivalu. Savijano se našao na meti klana Kazalezi, koji je ucenio njegovu glavu. U procesu „Spartak" od 19. juna, potvrđena je doživotna robija za 16 članova klana ovog mafijaškog klana, a tom prilikom Savijano je izjavio: „Do sada sam živeo poput miša, sada mi je dosta toga". Vlasti su nakon presude, ipak, pojačale zaštitu Savijanu na petoro ljudi i dva blindirana automobila. Trenutno, Roberto Savijano nema kuću i iz bezbednosnih razloga prinuđen je da stalno menja prebivalište. Ovo je njegova ispovest.

Kako je nastala „Gomora"
U „Gomori" sam ispričao vreme u kojem živim, stanje u kojem se ljudi nalaze. Želeo sam da razotkrijem odnos koji ljudi imaju prema smrti tamo gde vlada Kamora. Za to sam iskoristio Napulj i region Kampaniju, moj kraj od Kazal di Prinčipea do Sekondiljana i ono što se tamo događa, od pakla privatnih ratova i krvnih osveta do investicija koje klan ima u inostranstvu. Želeo sam da čitalac vidi i proživi te zloglasne krajeve koje opisujem zato što verujem da je to jedini način da se zaista u oči pogleda vremenu u kojem živimo.
Deo moje porodice je iz Kazal di Prinčipea i od detinjstva sam tamo provodio dosta vremena. Imam jako blizak odnos s tom zemljom, instinktivan i krajnje složen. Poznajem lokalne prilike, život koji se odvija tamo, lica ljudi. Kad sam bio mlađi, moj heroj nije bio Če Gevara, kao što je bio mnogim mojim vršnjacima, nego Renato Natale, koji je nekada bio predsednik opštine Kazal di Prinčipe. On je tu funkciju obavljao u vreme kada je ubijen don Pepino Dijana, sveštenik koji je objavio anti-Kamorski tekst „Iz ljubavi prema mom narodu ne želim da ćutim". Renato Natale je pokušao da se administrativnim merama bori protiv kriminalne moći i zbog toga je svašta proživeo, od toga da mu istovare gomilu stočnog izmeta ispred kuće do namernog uništavanja stubića kojim je Pijačni trg, trg koji je želeo da učini mestom druženja, zaštićen od prilaza automobila. Ali, na kraju je njegova upornost nagrađena, kad se na tom trgu okupilo neverovatno puno ljudi iz Kazalea povodom mise u čast don Pepina Dijane, mesec dana nakon njegove smrti. Tada su se prvi put na ulici pojavile devojke zagrljene sa svojim momcima i žene koje same sede u baru. Stvari koje deluju normalne, proste, čak smešne, ali koje su pre 15 godina bile potpuno nezamislive u tom mestu. To znaju oni koji žive u Kazal di Prinčipeu i u drugim mestima oko Kazerte i Napulja. Oni znaju da se tamo ništa ne podrazumeva.
Meni lično je drago što je za odjek koji je presuda u procesu „Spartak" imala u javnosti delom zaslužna i pažnja koju je moja knjiga pobudila u vezi s Kamorom. Zbog toga moja izolacija dobija smisao.